Večera u Imoćana

Popara
Večera je kod seljaka obilatija i mrsnija. Na večari se mora kašikom isti. Di nema kašike, nema sita trbuva, nema ni zadovoljstva. Večera je u večernja doba. Liti odma’ u suton, zimi malo kasnije. Okolo šestog sata poslin podne. Za večaru stopanjica mora da zgotovi dobru manistru i meso. Manistra je više domaća, nego kupovna. Niko je ne kupuje dok ima u kući ili u svom vrtlu: kupusa, kumpira. blitve, sponjaka, ripe i rodakve. Ko kupi, neće druge osim pašte ili pirmiča. Manistru, iako se vari na mrsnoj čorbi, triba jopet začiniti: salom, slaninom, maslom ili pritopom. Čim ko ima i more. Mast se zacvrlja na tavi s kapulom i salije u gotovu vruću manistru.

Kad je manistra potrošena, starešina kućni na siniji izriže i podili meso. Komu klipić, komu sapunčić. Naravno, starijemu i većemu veći, mlađemu i manjemu manji. Ako su na večari prijatelji ili gosti, stavi prida nje, neka ruše koliko mogu. O velikim svetkovinam i kućna čeljad troše koliko mogu iz zajedničkoga čanjka. Starešina samo izriže a ne dili. Za večarom valja se i napiti, vina dakako. Ima li kuća svoga vina, pije se i više puta priko dana, a za večarom najviše, i to bukarom. Ako nema svoga ritko ga ko kupuje. Kad ga kupi, pije se žmulom (čašom). U svakoj prigodi dići se ne srni dati više od po žmula vina, i to s vodom. U siromašnoj kući, na sva tri obroka, ide se sritna pura. Više brez smoka nego sa smokom.

Popara je rana za nevolju. Poparom se kripi samo staro, nejako i bolesno. Evo kako se gotovi. Stopanjica uzvari malo vode, potkriža kruva i polije vrilom vodom a šolju, biberom i uljem začini. Popara gotova. Staro, bolesno i nejako lašnje iroguca.

Kaša je šeničena, ozimičena i kuruzova. Od kakva je brašna tako se i zove. Evo kako se vari. Stopanjica prosije malo brašna i uzvari vode. S jednom rukom siplje brašno malo po malo u vrilu vodu, s drugom miša da ne zagori. Osoli, miša i vari jedno po sata. Zatim začini, skine i iskrene u čanjak. Začina je kaška masla ili ulja. Kaša nije gusta, a vari se zato da se ušćedi malo brašna. Kašu seljaci idu samo u potribi i u gladu.

Puša je isto kaša, samo malo vlašija (riđa). Uvik je od šeničena brašna. Zove se puša, jer pušuka dok se vari.
Prga se vari od popržena ječima, koji je u žrvnju samoliven. Zatim sc brašno prosije na ritko sito. Ima ji’ dosta da ga i ne siju. Stopanjica vodu uzavre i pomalo u brašno lije i miša. Bolje je osoliti vodu nego brašno. Kad je prga dobro umišana, stopanjica je začini, ako ima čime. Ako nema, ide se i brez začina. Izgleda je jadna, crnkasta. Ni pura ni kaša. Još je jadniji ko je ide, a to su siromasi. Ne da jim samo da umru od glada.

Pribić je smisa od slanoga gra, ćićerke i kokuruza. Ovu smisu samelju, ili bolje reći pribiju u kućnome žrvnju. Kad se vari s mesom, nije ni loša, dade se progucati. Ko nema mesa, začini ščime. Ko nema ni začine, samo osoli i ide. Siromaška rana.

Var se čini od šenice, u žrvnju samo pribivene (vrh krupno samlivene). S mesom priličan, brez mesa i masti teško se proguca.

Ušćipci. I u siromaškoj kućici bude kadikad lipi zalogaja. Osim mesa, manistre i pogače peku se koji put i ušćipci. Ušćipke stopanjica radi od sitna šeničena brašna i masla. Brašno prosije na koprinu, zatim osoli, umrvi višno (malo) krušnoga kvasa ili rakije, pomalo nadolije mlake vode i miša kaškom. Kod dobro umiša, pušci tisto da opočine. Što je tist vlašiji (riđi) bolje uzađu ušćipci. Naloži lipu vatru, primakne ćup od masla k ognjišću, sidne stopanjica na stolac i izgrebe dvi – tri kašike masla iz Iupa, stavi na tavu i grije nad vatrom. Kad maslo počme dimiti, otkida od tista kašku po kašku i spušća u vrilo maslo. U tavu stane obično po desetak ušćipaka. Tavom češće treska, vrtenom privrće ušćipke, da ne zagore mast svukuda mora dopre i jedino se ispeku. Jednu tavu more ispeći kroz 10-15 minuta. I brže, kad ušćipci manji a masla više. Stopanjica čuva mlake ušćipke od dice, jer će joj ušćipci zagoriti, ako dica mlake idu. Kad sve ispeče daruje dicu, počasti čeljad kućnu i prijatelje. Spremi za derneka misarim ili za svoga putnika ili za babina.

izvor >>>> fra Silvestar Kutleša – Život i običaji u Imotskoj krajini