Pušenje

Imoćani
Niko ne zna kazati kada je u ovoj krajini počelo duvanjenje. U ovoj krajini više se reče (govori) duvaniti nego pušiti. Kad rečeš težaku, šta pušiš, on odgovori: g… puši, a čovik duvani!

Polovica muškića od deset-dvanest godina unaprid, duvani. Malo ji prvo te dobe počme (duvanit). Na stotinu muškića jedva bi nabrojijo deset koji ne duvane u Runovićim. Slično je i po ostalim župam ove Krajine. Samo muškići manje duvane u župam, di se duvan ne sadi. Teško ga kupovati.
Seljakinje ne duvane, ni u ostaloj krajini. Samo jedna je bila u Lovrećkoj župi, u Donji Bekavaca, tako zvani Basića pripovida njezin zet. Prid njezinu smrt, doša je obać. Starici je bilo 75 godina, a zvali su je pušilula. Nakon pozdrava, pitanja i razgovora, ja zapalijo. Starica mi reče:

Daj i meni smotaj jedan ćat (papirić), ako imaš! – Imam, baba, kako da nemam!- odgovorim ja.
- De smotaj, dite moje! -nastavi ona.
Ja smota, i baba poduvani, ko najzdravija. Na moje pitanje, zašto se je učila duvanit, evo šta mi odgovori:
- Dite moje, mloga su mi dica pomrla, ja se rastužila i zamislila. Ljudi me svitovali udri duvani. Ja se dovezala duvana i pomoglo mi. Evo sam doživila 75 godina. Da mi nije bilo duvana, davno bi se sučijala i umrla. Evo sam na smrti – Sakramente sam primila – a duvan mi još pada na pamet!

Sutradan mi je baba umrla. Eto što će reći naučit se duvaniti. Lako se je načit, a teško odučiti.
U Runovićim, gotov svaka kuća do nedavna – sadila je duvan. Žene i cure više su o duvanu radile, nego muškići. Najviše se duvani na lulu i kamiš. Lulica je obično zemljana, a kamišić od rašeljke ili trna. Dugačak je jedan pedalj. Svejedno, lula ima više vela. Najviše je zemljavica, brez zaklopca. Ove grade Zagoždani i Zelovnjani. Prvu zovu zagoždanka, drugu zelovka (Zelovo je selo blizu Sinja). Obe se rade od gnjile i vrste (vrsta je nika vela kremena). Lulica je vrlo prosta. Sastoji se od zjala i repića. U zjalo se puni duvan, a u repić utra kamišić. U lulicu stane dva ćata duvana, a kamišić ritko je duglji od pedlja. Spoj repica sa zjalom od lulice, zovu grlić. Grlić je šupa, ko da si ga iglom probojo. Često i lako puknu, još se lakše u repu razvrnu. Seljaku je ža i krune, još žalije lule i duvana. Druga je drvenjača lula.

I ova je slična zemljavici, samo je od drveta i okovom iznutra okovana. Suviše drvenjača ima prišiven kapak, koji je provrćen, da lula im oduvu. Ima i više majstora od ovi lulica. Malo je župa a da nema svoga majstora. Lulice nisu skupe četri – pet dinara komad. Treća je lula đuzelača. Ove radi jedan seljak u G. Vinjanim, zove se Đuzel. Njegove su lule dobre i lipe, ali su i skupe. Od 20-40 dinara, po komadu. Prama radi i nakitu oda i cina. Ima đuzelača veliki i mali, kićeni i prosti, za kapkom i brez kapka. Đuzel radi lule od trnova ili šimširova drveta. Najtvrđe su od trnova panja. I đuzelača ima sve što i druge lule: zjalo, grlić, rep, kapić. Iznutra je midom postavljena, da od vatre drvo ne izgore. Zdvora i zjalo i rep žutim brokvicam napulijani. Peliš (vršak lule) suviše okovan, da izdrži vatru i da je lipši vidni. Velika đuzelača s velikim kamišom šarcem služi samo za velike godove, k Misi i za pira, mala za svaki dan. Veliku duzelaču sa šarcom, ambrom na vru i kurdelom zovu: takum. Takumom služe se samo seocke gazde i gizdelini.

Momci i mlađi ljudi više duvane na španjulet, nego na lulu. (Špunjulet zovu malko duvana zamotana u kartinu – papirić). Ovi nose sobom kutiju križana duvana i pik kartina, kad zažele, smotaju španjulet, pripale u druga, ili zapale vatrom ili šuverinom i duvane i dime ka vapor (parobrod). Ko nema kartina, a ima duvana, lilkine kolik papirić, od lista duvanjskoga, smota – pripali i duvani.

Dica muška gledajuć starije kako slatko duvane, pokušaju i oni da se nauče, Uberu dubovu šišku, odrižu nožom gornju polu, provrte sa strane donju i utisnu slanku, napune duvana ili šušnja i duvane, dok ji duvan ne smanta ili sušanj ne opali jezik i usta. Niki bljuju, a svi pljuju. Svejedno, priuče se kasnije na duvan. Stari ljudi nose duvan u kesi (u osušenu mijuru od praseta). Ono što u luli pane na dno, kada se puno duvani, zovu živt ili zivak. Dobar duvandžija sprži priko godine do 15 kg duvana. Sridnji deset. U Runovićim niko nije poznat da smrče ili zvače duvan, osim – Bože učuvaj – da ga zmija ujde.
(A.Katin,26. 10. 1933.)

izvor >>>> fra Silvestar Kutleša – Život i običaji u Imotskoj krajini