Dužijanca


Dužijanca je završni bunjevački žetveni običaj na poljima, ko što je, na primer, berba u vinogradarskim područjima. Običaj je zdravo star i datira još iz vrimena pagana – slavi se bog plodnosti, jel imat kruva značilo je nastačit ranu za čilu porodicu tokom godine. Prima tome, pogrišna je teza o proslavi novog kruva.

Ovaj običaj se pritvorio u opštu zemljoradničku slavu i svečanost pod tim imenom, al triba kazat i to da postoje i drugi nazivi: dožencija, doženjancija, dožinjancija i slično. Ovi termini su se koristili (il se koriste još uvik) u Promini, Sinjskoj krajini, Liki, a do dana današnjeg se, uglavnom, zadržo u pridilima di žita rodi više, te ima i veliki žetvi. U siromašnijim krajevima ga većinom nije moglo bit, il ako ga je i bilo, moro je sa propadanjem zadruga odavno nestat.

Istini za volju, ni sami Bunjevci koji su obrađivali ovu temu, nisu bili istog mišljenja kako zvati ovaj običaj – Blaško Rajić je piso o „doženjanci”, a Ive Prćić o „dožejanci”. Ipak, većina je divanila o „dužijanci”, i to ko naziv priovladava u Subotici, Bajmaku i Somboru, premda se tu i dan-danas mož čut rič „dužionica”.

Obično čeljad misle da je dužijanca završna javna svečanost žetveni radova, ispuštajuć pri tom činjenicu daje to običaj na svakom salašu. Svudak se slavio završetak zdravo teškog žetelačkog rada, i ako se stvar ovako gleda dolazi se do zaključka da dužijanca ima svoj izvor u porodičnoj, zemljoradničkoj zajednici.

Prija neg što se detaljnije obradi sama dužijanca, triba kazat i to da bi ovaj običaj tribalo vezat za Markovo, jel je to, nikako, bio uvod u kasnija događanja.

Na Markovo se išlo na njivu gdi se obavljo blagoslov žita, i nije njim (paorima) bilo drago kad bi popo, zbog straa od kiše, na Markovo blagoslov polja u crkvi obavljo. Zna Bunjevac da on mora tusta kisnit i vrućinu podnosit, samo da svoju familiju kruvom naisti mož, pa se ne usteže to sve i trpit, kad Boga za to moli. U poljoprivrednim krajovima bio je to svetac, kad su motike i plugovi mirovali, a čeljad, uglavnom ona mlađa, išla je u varoš di su se u podnevnoj šetnji „prikazivale” nove aljine.

Sama žetva – ris je počimala za Petrovdan, makar i simbolično, ako žito nije dozrilo. Domaćin bi tom prilikom poslipodne izlazio na njivu i dva-tri puta zamanio kosom i tako simbolično označio početak risa. Sam ris bi se radio koliko je bilo imanje i koliko je risara bilo angažovano. Želo se ručno, kosom.

Triba kazat da se na početku 20. vika kosidba obavljala srpom il kosirom, odnosno šarlovom. Žito se slagalo u snopove, posli se snoplje poredalo u krug, a na sridi kruga je bio zaboden kolac, za koji je bio vezan konj. Konj je kopitama gazijo po snoplju, žito je ostalo na zemlji a odozgo se sklonjala slama. Žito se izvijalo na vitru od slame i plive, i tako je ostajalo čisto. Kako je napridovala tehnika, tako se posli šarlova pojavila kosa nasađena na sapište i prlj, priko kog se kod kosidbe slagalo žito, kako bi ga risaruša lakše mogla pokupit u snop.

Kako je izgledo risarski dan?

Risarski dan je počimo ranom zorom, dok je još rosa. Prvo bi svi risari, a najpre žene, izlazili u njivu di su pleli užad. Ona su se plela od žita istrgnutog iz korena i vezivala u snoplje (po dva krsta), a obaško se pazilo da ji ima taman toliko koliko triba za taj dan kosidbe. Plelo se tako što se žito kod klasa zavrnilo, jel je tamo najtanje, okrenilo se 2-3 puta i uže bi bilo gotovo. Užad su se čuvala u sinu, el su se pokrivala čimegod, kako se ne bi „friško” osušila. Risari su ranije prikidali poso oko užadi od risaruša kako bi otkovali kose. Ona se otkivala tako što se udaralo kalapačom po oštrici metnutoj na „babicu”. U svakoj risarskoj bandi bio je jedan glavni – bandaš, koji je „divanio” umisto gazde.

Nakon ručka počo je rad, a risar i risaruša su činili jedan par. Di je veće imanje znalo je biti i do 20 pari risara. Svaki je risar imo kosu uz koju je bio privezan „prlj”, koji je bio polukružno savijen od sredine kosišta prima njegovom vrvu, a služio je slaganju žita zdesna na livo (kako je risar kosio). Svaki risar je za pojasom imo obišen „vondir” i u njemu „gladalicu”, kojom je povrimeno oštrio kosu.

Posli užne bi se, obično, pravio kraći odmor (podne), a zatim bi ponovo otkivali kose i spremali se za nastavak rada. Triba kazat daje bilo zdravo važno znat otkovat kosu, el je od tog zavisila lakoća i uspišnost rada. Risaruša koja je sakupljala pokošeno klasje imala je „kuku” s kojom je skupljala, slagala i „nalagala” na „bačeno” (prostrto) uže pokošeno žito. Išla je za risarom „pootkosu”, a užad je vezivala o pojasu. Kad bi rukovet bila puna, izvukla bi uže, bacila ga na zemlju i položila klasje. Ujedan bi snop mećala dvi rukoveti, što bi značilo da risaruša drugog, idućeg žetelačkog para svoju rukovet dodala onoj koju je položila skupljačica isprid nje.

Kako su njive bile zdravo velike, nije se moglo kositi ,,s kraja na kraj”, risari su kosili „na dva krsta” i ta dužina (širina nije bila bitna) se nazivala „pripelicom”. Nakon „istirane pripelice” vezivalo se snoplje, a pridveče, kad bi pala rosa, kosit se više nije moglo i svezano se snoplje nosilo i sadivalo u krstine. Svaki „krst” je imo po 18 snopova složeni u obliku grčkog krsta, svaki krak je imo po 4 snopa. Najdonji se zvao „kurjak”,
a gornji, završni, „popo”. Snoplje se slagalo u krstine tako daje vlaće bilo okrenuto u sridinu. Kad bi krstine bile sadivene, grabilo se priostalo rasuto klasje, skupljalo se i vezivalo u snopove koji su se zvali „mršavina”. Čili poso se završavo digod u noć, redovno uz pismu risara i risaruša.

Već je kazano da su njive bile velike i da bi sve bilo urađeno na vrime dolazilo je do udruživanja „bandi”. Pridvodnik je bio bandaš koji bi i ugovaro poso, a njegova rukovetašica – bandašica. Triba istać da se radilo o najvridnijem i najboljem paru. Za vrime risa bio je običaj da se osim tri glavna ila (ručak, užna i večera) davala i „mala užna”, obično oko 4 sata poslipodne. Davalo se ladno ilo za ručak: slanina, kiselina, sir i slično. Slanina se ila uz vruć kruv el lepanju uvaljanu u crvenu papriku sa crnim lukom, mož bit i bilog. Kiselina se pravila dan ranije u od 5-10 litara, u zavisnosti od broja risara, a iznosila se na njivu u zemljanim sudima – ćupovima. Za užnu je obavezno bilo čorbe (naprimer, zapržena s paradičkom i debelim rizancima), i ako je bila gazdačka familija – paprikaš, ako ne onda nasuvo s krumpirom i slično.

Kad bi se istirala poslidnja pripelica i očistila i uredila njiva, bio je urađen ris. Digod pri kraju kosidbe risaruše bi plele vinac i krunu od žitnog klasja. Plelo se isključivo od pšeničnog klasja, nikad od ječma, raži ili pak zobi. Na kraj risa vinac se mećo oko bandaševog šešira, a kruna se nosila gazdi na salaš. Risari bi pomećali kose na rame, risaruše kuke u ruke, nosili su i druga pomagala, čobanju el veću dugu iz koje se za vrime risa pila voda. Na salaš se ulazilo po parovima, di ji je čeko domaćin i domaćica. Domaćica bi škropila risare vodom i mekinjama uz želju da žita dogodine bude tusta ko mekinja i da bude čisto ko voda. Bandaš skida vinac i pridaje ga domaćinu. Ovaj bi ga pito: Kaka je litina, koliko je krstina? Uz put bi ji nudio vinom, a posli bi svi sili za „svečan” astal. Pleteni vinac bi se čuvo obišen u ambetušu do iduće žetve, a prilikom sijanja žita iz njega se sijala prva brazda.

Cigurno da su se tu našli i svirci, pa su se sva čeljad uvatila u kolo. Posli ila se razilazilo el je ujutro tribalo ić na drugo misto, al se prija tog dogovaralo oko dovoza žita s njiva na guvno.

Vozidba žita s njive na guvno je takođe bio velik poso. Tu je bilo obično kad je veći gazda bio, više ljudi uključeno, pa se žito vozilo na dvoja kola sa konjskom zapregom, a na kola su se vezala sjedne i druge strane dvi dugačke pomoćnice (drvo dugačko oko 4 metera) a priko nje su se štranglom vezale dvi kraće pomoćnice (dugačke oko 2,5 metera) da se mož naslagat više snopova žita.

Žito se slagalo u kamare, di je bio veći gazda bilo je više taki kamara žita. Kamara se sadivala tako stoje dolnji dio bio slagan daje vlaće ulazilo unutra, a gornji dio se slago da vlaće ide napolje. Slagalo se prima vrvu, tako da se zaštiti od zakišnjavanja. Kamara je izgledala ko jedna osridnja kuća.

Koje vrste žita su se sijale u bačkim ravnicama?

Sijale su se sorte žita „PROLFIK” i „BANKUT”, uglavnom su to bile tvrde sorte žita i sa osima. Za vrime II svitskog rata pojavila se jedna sorta žita bez osi, koja je bila rodnija, al nije bila tvrda. Kasnije su dolazile talijanske sorte bez osi, pa ruska sorta „BEZOSTAJA” koja je bila tvrda.

Kraj risa je gazda (obično) obilužavo i dizanjem krušne krpe na đermu, kako bi se znalo da su risari svoj poso uradili i da mogu ić dalje.

Od kosidbe do vršidbe moglo se desit da prođu i 2-3 nedilje, dok ne stigne vršilica u taj atar, pa se dešavalo da se tusta žita pokvarilo i istrunilo.

Kako je tekla vršidba žita?

Žito se vršilo ispočetka sa vršalicama koje su pokrećali kaišovi prineseni sa parni traktora.

Na vršalici je bilo uposleno 24 rabadžije (muškog i ženskog svita), dva mašiniste koga su zvali „gepezi”, dva mažaša koji su vezali džakove i mirili džakove na mazi. Onda je bilo dva ranjača, koji su ranili vršalicu (mećali snopove) a prvo su snopove po dvi ženske osobe rasicale. Kod vršalice je bilo 4 kazaloša, koji su iz kamare vilama bacali snoplje na vršalicu. Bilo je 4 slamara, koji su kolima nosili slamu, a na prihvatu slame iz kasle je bilo dva čovika. Dvi cure su izvlačile plivu ispod kasle (mašine), a 4 cure su kao plivarke nosile „kazalošu za plivu” da je sadene u obašku kamaru za plivu.

Nisu svi 24 rabadžije odjedared radile, menjali su se posli svakog „mereša”, a jedan „mereš” je bio 10 džakova, svaki po 50 kila. Kad bi se to izmirilo, mažaš je uzvikivo, „mereš!”, da bi se radnici prominili. Vršidba je trajala obično nikoliko nedilja. Kad se završila, „mažaš” bi izračunavo koliko žita iđe za vršidbu, koliko risarima, a ostatakje mećo na tavane, dio je bio naminjen za novu sitvu, višak se prodavo, kad je čina bila povoljna. Risan su ris radili od procenta prinosa žita, obično se krećalo od osmog do desetog, zavisno od godine, a za vršidbu se davalo isto toliko.

Bitno je kazat, sve ove nakane su zavisile od prinosa žita, a i od stalnosti risara. Svaki gazda je imo svoje stalne rabadžije.

Od ovog porodičnog žetvenog slavlja razvila se u Subotici javna, bunjevačka, proslava završetka žetve! Dužijanca se javno prvi put proslavila 1911. godine. Nikako u isto vrime župnik Blaško Rajić osnivo je „Katoličko divojačko društvo”, i kako su mnoge članice bile risaruše, pridložio je da zajednički proslave dužijancu. Tako je uz zahvalnicu u Kerskoj crkvi, iste godine, bila proslavljena žetvena svečanost i priređena zabava. Bila je to opšta bunjevačka proslava di se među momcima biro bandaš, a med divojkama bandašica. Oni su bili najlipči par koji je bio u obavezi da priredi “Kolo”. Ko što se vidi, prve javne dužijance održavale su se u Keru (dio Subotice) i bile su vezane uz Župu Sv. Roke sve do 1914. godine.

Ovo su popisani bandaši i bandašice od prve javne proslave dužijance.

– 1911. Ive Prćić i Marija Prćić
– 1912. Antun Skenderović i Maca B aj ić
– 1913. Štipan Dulić i Roza Peić Tukuljac
– 1914 – 1918. nije održana
– 1919. Pajo Milković i Giza Šarčević
– 1920. Stipe Dulić i Marija Dulić
– 1921. Aleksandar Vidaković i Marga Kopunović
– 1922. Marko Stipić i Đula Prćić
– 1923. Jakov Šarčević i Manda Jaramazović
– 1924. Geza Dulić i Krista Jaramazović
– 1925. Andrija Miljački Matak i Klara Skendero vić
– 1926. Mate Romić Regić i Kata Miljački Matak
– 1927. Marko Budinčević i Gabriška Skenderović
– 1928. Pere Matković i Giza Romić
– 1929. Lajčo Perčić i Jela Buljovčić
– 1930. Franjo Ostrogonac i Rozika Pletikosić
– 1931. Pere Jaramazović i Giza Prćić
– 1932. Lacko Vojnić Hajduk i Liza Poljaković
– 1933. Joso Kujundžić i Stana Mukić
– 1934. Mate Jaramazović i Etela Dulić
– 1935. Bolto Kopunović i Eta Matković
– 1936. Povodom svečane proslave 250-te godišnjice dosiljavanja birana su dva para: Grgo Vukov i Liza Đukić i Franjo Šarčević i Koca Skenderović
– 1937. Ive Antunović i Tona Skenderović
– 1938. Ive Grčić i Krista Dulić
– 1939. Pavao Lipozenčić i Marga Dulić
– 1940. Vinko Vuković i Teza Kuntić
– 1941-1945. u proslavama su učestvovala isključivo dica!
– 1946. Lazo Ivković Ivandekić i Roza Gabrić
– 1947. Grgo Skenderović i Anica Čović
– 1948 – 1957. ponovo su u ulogi bandaša i bandašice bila dica.

Vridilo bi kazat da kroz sve zapisano vrime nijedared se nije desilo da je kaki par bio dvared zaredom bandaš i bandašica.

Za vrime I svitskog ratadužijancanije proslavljana, a posli 1918. godine je vezana za katedralnu župu. Dužijanca se od 1940. godine slavi na Veliku Gospojinu iako to ispočetka nije bilo tako. Prve krune su se počele plest od 1928. godine.

Početak svečane povorke bio je izvan varoši, na kakoj raskrsnici ili isprid križa nuz put, oko kojeg je bilo dosta slobodnog mista. Kad bi se svi iskupili krećalo se u varoš – prvo konjanici (20-200), onda žitom ukrašena kola il karuce u kojima bi sidili bandaš i bandašica sa ispletenim vincom il krunom. Za njima bi u drugim kolima bilo nikoliko pratilaca – mastalundžija i pratilja – enga. Kolonu bi na putu do crkve posmatrali mnogobrojni okupljeni građani. Bandaš i bandašica su pridavali krunu crkvenim starešinama, a oni pak dići koja su krunu unosili u crkvu. Posli blagoslova krune i klasja, divojke u bunjevačkim narodnim nošnjama dilile su svim prisutnima po klas. Posli tog, kola s bandašom i bandašicom prolazili su glavnijim sokakima Subotice.

Dužijance u okolini Subotice (Đurđin, Žednik, Tavankut, Mala Bosna itd.) su bile uvik prije Velike Gospojine, a bandaši i bandašice bi učestvovali u zajedničkoj, glavnoj proslavi u Subotici.

Za vrime II svitskog rata i kasnije u periodu od 1948. do 1957. godine umisto momaka i divojaka, bandaš i bandašica su bila dica.

Prva varoška, obnovljena, dužijanca je bila 1968. godine i od onda pa nadalje se tako slavi. Svečana povorka je bila od gradskog hipodroma pa sve do glavnog trga. U povorki se porid bogatstva bunjevačke narodne nošnje, moglo srist sa „graničarima” odivenim u svečane aljine, al isto tako i upoznat sa čilim procesom – od setve do žetve. Prvu javnu dužijancu 1968. godine pratilo je više od 60.000 Subotičana i gostivi.

Kroz ovaj dio želja je bila da se prikaže bunjevački običaj žetve s početka 20. vika, kad se pretežno radilo rukom. Kasnijim napridkom tehnike, ručno košenje žita zaminjeno je mašinama, iz uvoza, kosačicama „konnik”, a radile su na konjsku il drugu zapregu. Posli nji su došle mašine, samorezačice, koje su pokošeno žito povezale i razbacale po njivi. Posli nji dolaze prvi kombajni, 60-ih godina 20. vika, koji su se postepeno osavriminjivali do danas.

Svaki običaj za Bunjevce ima svoju osobenost, al običaj za „dužijancu” je poseban, jel se radi o obezbeđivanju kruva, kojeg je svaka kuća morala na vrime pripravit. Kruv se našo i u najvažnijoj svakodnevnoj molitvi, „OČE NAS”, ali se kaže „kruv naš svagdašnji, daj nam ga i danas”, pa se kravu i ja klanjam i celivam.

Za tekst korišćen materijal:
J. Erdeljanovića, A. Sekulića, I. Antunovića, B. Rajića

Priredio: MIROSLAV VOJNIĆ HAJDUK – MARAČA – www.bunjevci.com